Модулација. Дигиталне модулације

Модулација

Модулација се дефинише као процес комбиновања улазног сигнала m(t) и носиоца чија је фреквенција fC са циљем да се генерише сигнал s(t) чији је пропусни опсег (обично) центриран око fC. Модулација сигнала се уводи зато што се при директном преносу сигнала, односно при преносу сигнала у његовом основном опсегу, јавља велико слабљење. Процесом модулације врши се померање фреквентног опсега у подручје високих фреквенција, а пренос високофреквентних сигнала је отпорнији на слабљење. Основни сигнал који се преноси (m(t)) мења неку од битних карактеристика носећег сигнала и назива се модулишући сигнал. Сигнал који се преноси са пријемника, а који се састоји од носећег сигнала са утиснутим основним (модулишућим) сигналом се назива модулисани сигнал (s(t)). Модулатор je уређај у коме се одвија модулација, односно у коме се сигнал m(t) утискује у сигнал носиоца како би се добио сигнал s(t). Демодулатор или детектор је уређај у коме се врши демодулација, односно који из модулисаног сигнала извлачи сигнал m(t). Наставите са читањем

Advertisements

Модеми. RS-232 и RS-485 стандард

Модеми

Модем је име за уређај који модулише аналогни носилац сигнала и демодулише, односно декодира дигитални сигнал из аналогног носиоца. Модем је скраћеница од MODulate/DEModulate. Модем је из рачунара најчешће спојен на телефонску линију, али могуће је спојити модем на било који кабл који преноси податке или на бежични носилац сигнала.
Углавном служи за спајање на Интернет. Ради тако да преводи податке које добије из телефонске линије у податке које рачунар разуме и обрнуто.
Наставите са читањем

Физички слој. Модемска веза

Физички слој

Рачунари су дигитални уређаји који раде са дигиталним подацима што значи да се кроз линију везе подаци преносе у облику низа битова који су физички представљени импулсима који могу да имају M амплитудских нивоа. Сваки тај импулс, зависно од броја могућих нивоа, представља један, два или више битова. Наставите са читањем

Подмрежно адресирање

Нагли пораст броја корисника Интернет протокола четврте генерације, у последње две деценије, указао је на то да класе IP адреса представљају превише грубу поделу адресног простора. Најчешће кориштена класа C није се показала оптималном за адресирање (у пракси све чешћих) мрежа од свега неколико рачунара, јер се на тај начин непотребно заузимало и до 252 од 256 мрежних адреса. Такође, овом класом нису могле да се адресирају ни мреже које су бројале нешто преко 254 члана. У тим случајевима морала се користити класа Б са којом се јављало непотребно заузимање и до 65.279 од 65.536 мрежних адреса. Због оваквог, неоптималног трошења адреса Интернет протокола, 1993. године, дефинисан је модел бескласног међудоменског рутирања, односно бескласног одређивања величине мреже – Classless Inter-Domain Routing, CIDR. У свакодневној употреби за ово бескласно адресирање користи се назив подмрежно адресирање. Наставите са читањем

DNS

Рутери имају табелу са адресама свих рачунара у својој мрежи и адресе СВИХ мрежа које су повезане у дати скуп мрежа. Свако поље у табели садржи адресу једне мреже и адресу следећег скока, односно адресу следећег међучвора ка тој мрежи. При сваком скоку чвор који прослеђује оквир мора у његово заглавље да унесе физичку (MAC) асдресу следећег чвора. Ова операција обавља се у слоју приступа TCP/IP модела (односно у MAC подслоју слоја везе OSI модела). Наставите са читањем