Начини преноса података

Постоје два основна начина преноса података, зависно од броја линија и броја битова података који се истовремено преносе:

а) серијски пренос,
б) паралелни пренос.

Серијски и паралелни пренос података

Серијски и паралелни пренос података

За стандардни серијски пренос су обезбеђени комуникациони или СОМ прикључци. Користе се за повезивање уређаја који не захтевају велике брзине преноса и могу да комуницирају са рачунаром у оба смера. Најчешће су то миш, модем, фискалне касе итд.

Зависно од тога да ли су тактни интервали предајног и пријемног уређаја независни или су синхронизовани (усклађени), серијски пренос може бити:

а) асинхрони,
б) синкрони.

Код асинхроног преноса податак представља низ знакова који се преносе независно у произвољним временским тренуцима. Због тога се пријемник поново синхронизује на почетку сваког новог знака. Зато почетку сваког бинарно кодираног знака претходи бит који означава његов почетак – старт бит, ради препознавања на пријемној страни почетка знака, и један или два бита који означавају крај знака – cтоп битови.

Серијски синхрони пренос се користи при брзинама већим од 2000 bit/s. То је ефикаснији начин преноса и тако се преносе блокови – групе узастопних података које се при преносу третирају као целина. Блок се преноси као поворка битова без кашњења између знакова и без старт и стоп битова. За ово је потребно да пријемник буде синхронизован са предајником и да се посебним управљачким знацима једнозначно дефинише почетак и крај сваког блока података. Овако припремљен блок назива се оквир или рам. Пренос се одвија тако што се дуж линије шаље неколико управљачких SYNC знакова којима се синхронизују пријемник и предајник, затим знак почетка, чиме се отвара нови оквир, следе подаци и на крају знак за крај, чиме се оквир затвара.

Ради контроле исправности преноса дуж телекомуникационе линије, подацима се додају посебни контролни битови. При асинхроном преносу сваки се знак посматра као одвојена јединица и у сваки од њих се додаје за контролу бит парности. При синхроном преносу за контролу је потребан знатно већи број битова, обично битови цикличке редундантне контроле, који се израчунавају и стављају пре краја сваког оквира.

Паралелни пренос користи осам линија које могу истовремено (паралелно) да пошаљу свих осам битова (цео бајт). Наравно, на овај начин се могу остварити веће брзине него код серијског преноса. Зато се углавном употребљава за повезивање са уређајима који захтевају пренос веће количине података у што краћем времену. То су најчешће штампач, скенер, дигитална табла, плотер итд.

Паралелни пренос, иако знатно бржи, има своје лоше особине:

а) висока цена,
б) велики број каблова (водова),
в) могу да се користе само на малим растојањима.

Због недостатака стандардних серијских и паралелних прикључака, развијени су нови серијски прикључци, међу којима USB (Universal Serial Bus – универзална серијска магистрала) заузима значајно место. (писала сам већ о USB портовима)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s