FAT 32 и NTFS – фајл системи оперативног система Windows

FAT (FAT32) фајл систем је наследник фајл система који се користио на дискетама. Назив потиче од FAT табеле која служи за евиденцију фајлова. У раним верзијама Windows оперативног система користио се FAT систем, а за верзије Windows 98 и Windows XP развијена је нова FAT32 организација. FAT (File Allocation Table – табела распоређивања датотека) табела користи 12-битне или 16-битне бројеве за препознавање кластера, а кластер је група суседних сектора. Стандардно могу да подрже диск капацитета до 2GB. На једном диску могу да постоје само две FAT партиције (примарна и проширена), али се проширена партиција може поделити на 25 логичких дискова.

FAT32 користи 32-битне бројеве у табели за препознавање кластера, па је могуће стандардно формирати дискове до 2 ТВ (2 терабајта – 2048 GB).

Организација FAT диска (партиције):

На почетку диска налази се Boot Sector – улога му је да покрене подизање оперативног система
Резервисани сектор
File Allocation Table – Табела која садржи податке о томе где је сваки фајл смештен на диску (најчешће се формирају две копије FAT-a)
Простор за податке (Data Range) у коме су смештени сви фајлови и директоријуми

Подсетимо се да се сваки фајл уписује на n кластера, а сваки кластер састоји се од k сектора, где су и n и k цели бројеви. Сваки кластер има по једну ознаку у FAT табели који указује на стање тог кластера. Могуће ознаке у FAT табели су:

Кластер је део датотеке – уписан је број (код) следећег кластера где се наставља датотека
Кластер је последњи део датотеке
Кластер садржи лоше секторе
Кластер је празан

Ако датотека заузима n кластера, где је n природан број, они не морају да буду суседни, већ датотека може бити разбацана по различитим кластерима на диску. Помоћу ознака у FAT табели кластери који садрже исти фајл повезују се у „ланце“. Ознаку у кластеру која говори да је кластер део датотеке можемо схватити као показивач на следећи део датотеке, а у кластеру који садржи последњи део датотеке уписана је ознака EOF (End of File)

NTFS је фајл систем који се користи у Windows NT оперативним системима (Windows 2000, XP, Vista, Windows 7). Назив потиче од NT (New Tehnology) File System.

Најзначајније особине NTFS система су:

Поседује опцију за компресију података тако да они заузимају мање простора на диску
Поседује подешавања права приступа за сваки фајл – на овај начин сваки корисник може тачно да подеси који ће фајлови (односно директоријуми) бити видљиви осталим корисницима као и које од њих ће они моћи да мењају, бришу, отварају, итд.
Не постоји ограничење величине фајла!
– побољшана сигурност целог система,
– могућност напредног подешавања система датотека,
– дозвољени капацитет диска је преко 1024 ТВ,
– омогућава ограничења приступа датотекама, ограничења заузетости простора на дисковима – администратор може да сваком кориснику додели одређени простор,
– креирањем USN дневника (Update Sequence Number), остварена је могућност да се запамте све активности, за случај пада система,
– омогућава повезивање више дискова,
– дозвољава динамичку компресију диска,
– има могућност подешавања перформанси диска и оптимизације за одређене послове.

У следећој табели приказане су разлике између FAT/FAT32 и NTFS система:

FAT, FAT32 NTFS
Величину кластера одређује величина диска Величина кластера се може подешавати, одређује величина диска
Све датотеке се постављају од првог слободног кластера на диску Датотека може започети било где
Подржава атрибуте фајлова: Read Only, System, Archive, Hidden Уз атрибуте које већ подржавају FAT и FAT32, подржава још и Time Stamp и компресију
За име датотеке је резервисано 8 знакова и 3 знака за тип (екстензију). FAT 32 подржава 255 знакова за име Подржава дугачка имена (255+3)
Постоји само једна табела евиденције размештања датотека Дозвољава постојање више копија табеле датотека које се чувају на диску

Фрагментација фајлова

Током учесталог копирања и брисања фајлова са диска, долази до појаве фрагментације. Када се обрише неки фајл са диска, на диску остане део слободног простора. Овај простор попуњава неки наредни фајл који се снима. Приликом снимања фајла на диск (или проширивања постојећег фајла), оперативни систем тежи да фајл сними у једном делу, односно да пронађе низ узастопних слободних кластера које би доделио том фајлу. Уколико то није могуће фајл се снима у 2 или више делова. Овај фајл се назива фрагментираним (подељеним), а сама појава поделе једног фајла на већи број кластера назива се фрагментација.

Како долази до фрагментације, можемо приказати на следећем примеру:

1. Нека се на диску налазе фајлови A, B, C и D, при чему A заузима 1 кластер, B 4 кластера, C 2 кластера а D 3 кластера
2. Бришемо фајл C
3. Формирамо нови фајл E који заузима 3 кластера
4. Бришемо фајлове A и E
5. Формирамо нови фајл F који заузима 4 кластера:

fragmentacija2

Видимо да фајлови E и F не заузимају суседне кластере!

Фрагментација умногоме погоршава перформансе хард диска: да би се прочитао фајл који се састоји из више делова, потребно је да се глава хард диска више пута позиционира у току читања, тиме се драстично повећава средње време приступа хард диску. Због тога је неопходно с времена на време обављати тзв. дефрагментацију како би се подаци на хард диску мало средили.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s