Фајл системи

Фајл системи су различити системи организовања датотека (фајлова) и директоријума (фолдера) на уређајима за чување података. Већина оперативних система зависи од одређеног фајл система; на пример, Microsoft Windows се може инсталирати само на неком од подржаних система, попут NTFS и FAT32, док на пример Linux не може да се инсталира на њима, јер не подржавају одређене могућности, нпр. симболичке линкове, које он као оперативни систем захтева, него на неком од система попут EXT2, EXT3 итд. За разлику од Windows-а који не препознаје партиције које не користе FAT32 или NTFS систем, Linux препознаје све фајл системе, али сам оперативни систем мора бити инсталиран на неком од горе наведених система.

Организација фајл система

Основна идеја иза организације фајл система је била да се имитира рад у канцеларији, где се предмети групишу у фасцикле, а фасцикле у веће фасцикле, ове у ормаре и тако даље. То је у фајл систему произвело концепт директоријума, који у себи може садржати друге директоријуме и датотеке. Датотеке садрже конкретан садржај (текст, програмски код, машинске инструкције, слике, базе података итд.), док директоријуми само чувају податке о томе које датотеке и директоријуми су у њима садржани.

Фајл систем се најчешће састоји од великог низа блокова, који су сви исте величине и који се називају и кластерима (по енглеској речи cluster“, која значи “скуп“, гомилица“, грозд“). Величина једног блока је увек неки степен двојке бајтова (најчешће 1024, 2048 или 4096 бајтова), односно кластер представља цео умножак сектора (2,4,8…). На тај начин се постиже поравнање података, што чини учитавање и писање података бржим.

Један блок служи као најмања јединица складиштења података на фајл систему, тј. свака датотека је смештена у цео број блокова. На тај начин, датотека увек има две величине – стварну величину (колико бајтова садржи) и величину на диску (колико блокова фајл система је захватила). Ако датотека imenik.txt“, на пример, садржи 5440 бајтова, а величина једног блока је 2048 бајтова, онда је стварна величина датотеке 5440 бајтова, а величина на диску је 3×2048=6144 бајтова, јер не може да стане на само два блока, тј. на простор величине 4096 бајтова. Због тога се препоручује да фајл систем који ће садржати претежно мале датотеке буде организован у мање блокове, а фајл систем који ће садржати веће датотеке (нпр. филмове, музику итд.) у веће блокове, ради мањег губитка капацитета.

За обичног корисника оваква организација фајл система у блокове је обично транспарентна — корисник треба да познаје само начине за приступ директоријумима и датотекама, који зависе од одговарајућег оперативног система, а то је најчешће графичко корисничко окружење са иконама. Сам оперативни систем треба да води рачуна о превођењу блокова података у облик који је лак за коришћење.

Стабло директоријума

Пошто овако организовани директоријуми и датотеке по својој структури представљају стабло, онда се и сам систем овако организованих датотека и директоријума често назива управо стабло директоријума (и датотека)“.

Илустрација стабла директоријума као обичног стабла, где гране представљају директоријуме, листови датотеке, а само главно стабло — корени директоријум

Илустрација стабла директоријума као обичног стабла, где гране представљају директоријуме, листови датотеке, а само главно стабло — корени директоријум

Почетни директоријум, односно директоријум који није садржан ни у једном другом, а који посредно или непосредно садржи све остале, назива се “корени директоријум“, јер представља корен комплетног стабла. По истој аналогији датотеке се називају листовима“ овог стабла, а појединачни директоријуми унутар стабла његовим гранама“.

Корени директоријум се на UNIX-у (LINUX-у) и Мac оперативном систему обележава косом цртом (/) а на Microsoft Windows-у обрнутом косом цртом (\).

Путања до директоријума

Водећи се концептом стабла директоријума, могуће је на јединствен начин, полазећи од кореног директоријума, обележити сваки директоријум и датотеку који се у њему налазе. Другим речима, када желимо назначити одређени директоријум или датотеку, то чинимо писањем тзв. апсолутне путање, а која се састоји од набрајања свих елемената кроз које се пролази“ да би се од кореног директоријума дошло до дотичног директоријума или датотеке. Елементи се при набрајању, по конвенцији, раздвајају истим знаком који се користи за обележавање кореног директоријума, а то је најчешће обична коса црта или обрнута коса црта (/ или \).

Под оперативним системом Windows, за који не постоји концепт апсолутног кореног директоријума, тј. за који постоји корени директоријум за сваки складишни уређај и партицију на систему, апсолутна путања се додатно састоји од назнаке уређаја, односно партиције на њеном почетку. Тако, на пример, уколико се директоријум Filmovi“ налази на примарној партицији хард диска, онда би апсолутна путања датотеке player.exe“ на Windows-у била C:\Filmovi\Player\Player.exe“.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s