Фајл системи за оперативни систем LINUX

Extended file system (ext) је први фајл систем креиран специјално за Linux кернел.

Кернел је централни део, односно језгро оперативног система. Linux је оперативни систем сличан UNIX-у, заснован на принципима слободног софтвера. Историјски, UNIX је оперативни систем развијен 1960-их и 1970-их у AT&T Беловим лабораторијама. Током времена развио се већи број оперативних система који припадају „класи“ UNIX. Сви они су вишекориснички и вишепроцесни, обично су рађени за сервере и радне станице, а већина њих ради само на рачунарској опреми произвођача који је и направио ту верзију UNIX-а.
Листа UNIX система:
– Tru64 UNIX® — прављен за DEC Alpha процесорску платформу
– HP-UX — за сервере и радне станице фирме Hewlett-Packard
– AIX — оперативни систем за рачунарске системе фирме IBM из класе РС/6000
– IRIX — производ фирме Silicon Graphics (SGI)
– Соларис — оперативни систем фирме Sun Microsystems; ради на платформама SPARC и Интел x86

Слободни софтвер је софтвер који се може користити, умножавати, проучавати, мењати и дистрибуирати даље без ограничења. Слобода од таквих ограничења је у средишту концепта „слободног софтвера“, тако да супротност слободном софтверу чини власнички софтвер, а не софтвер који се продаје ради зараде, као што је комерцијални софтвер.

Код ext фајл система први пут је коришћен виртуелни фајл систем – virtual file system (VFS), овај фајл систем подржава 2GB адресног простора.

Virtual file system (VFS) је слој апстракције над конкретним фајл системом. Можемо га замислити као “црну кутију” која повезује податке записане на неком складишту и апликације која приступа тим подацима. Сврха VFS-а је да дозволи апликацијама да приступају различитим типовима (стварних) фајл система на једнообразан начин. VFS може, на пример да се користи за приступ локалном и мрежном складишту података тако да апликација не види разлику. Може се користити да премости разлике у Windows, Mac OS и UNIX фајл системима тако да апликације могу приступати фајловима на локалном фајл систему неког од ових типова а да не морају знати ком типу фајл система приступају.
За корисника VFS представља начин да се фолдери и на локалном хард диску и на удаљеном рачунару “виде” на исти начин. На тај начин је омогућено да дељене фолдере са другог рачунара корисник на Windows оперативном систему види као додатну партицију на свом рачунару. Са друге стране, захваљујући VFS-у корисници Linux оперативних система могу видети партиције са различитим фајл системима и приступати им без проблема (чак и „скривеним“ партицијама које креира Windows 7) што, између осталог, омогућава да на истом хард диску буду присутна два или више оперативних система и да сви приступају истим подацима на партицији за податке.

Структура фајлова код ext фајл система је следећа: основу чини тзв. root директоријум (корени директоријум).

Унутар тог директоријума смештени су системски директоријуми, директоријуми који представљају прикључене уређаје и кориснички директоријуми. Корисник има пуни приступ свом корисничком директоријуму, а системским директоријумима и директоријумима уређаја онолико колико му је администратор дозволио. (То и јесте оно што највише збуни кориснике који пређу са Windows оперативног система: партиције нису назначене као C:\, D:\… већ су то фолдери/директоријуми унутар root директоријума).

linux

По FHS (Filesystem Hierarchy Standard) стандарду (стандард који описује структуру фајл система) активно стабло чине следећи директоријуми:

/ (root), чији се корени директоријум поклапа са кореним директоријумом активног LINUX стабла. Root систем датотека садржи основну директоријумску структуру стабла и све фајлове неопходне за подизање система и довођење система у стање у ком остали фајл системи могу бити активирани

/usr – већина корисничких команди, библиотеке, документација (man pages – help) и остале релативно непроменљиве датотеке неопходне за нормално функционисање система
/var – променљиве датотеке, попут споол директоријума (нпр. ред за штампу), log датотека и неких привремених датотека
/home – кориснички подаци односно лични директоријуми свих корисника система. Реализацијом овог директоријума у виду посебног система датотека олакшавају се поступци архивирања података.
/bin – најчешће коришћене команде које могу користити обични корисници
/sbin – команде намењене администратору (на Linux системима администратор се назива root), али их по потреби могу користити и обични корисници уколико им се за то дају дозволе.
/etc – конфигурационе датотеке
/root – лични директоријум корисника root
/lib – дељене библиотеке неопходне за рад програма из root фајл система
/lib/modules – кернел модули
/dev – специјални фајлови (nodes) – овде су приказани сви уређаји који су прикључени на систем
/tmp – привремени фајлови
/boot – фајлови које користи boot loader – програм за подизање оперативног система. Пожељно је овај директоријум реализовати у форми одвојеног фајл система који ће се налазити у оквирима првих 1024 цилиндара диска, другим речима, дефинише се посебна партиција /boot која служи за подизање система
/mnt – директоријум у коме се налазе тачке монтирања партиција, хард дискова, спољашњих меморија (CD-ROM, флеш меморија). У неким дистрибуцијама Linux система овај директоријум је преименован у /media.

Код LINUX-а када администратор додаје новог корисника он подразумевано има ограничен приступ системским фајловима – једини директоријум у коме има пуну слободу је његов лични директоријум у директоријуму /home

За разлику од FAT и NTFS фајл система који фајлове уписују у секторе на диску редом којим су слободни сектори распоређени на диску, ext фајл систем има другачији приступ. Наиме, код овог фајл система фајлови се уписују са веома великим размаком између њих како би се сваки појединачни фајл записивао у континуитету. На тај начин фрагментација диска је много мања, и сматра се да све до 80-90% попуњености хард диска фрагментације практично и нема!

После основног ext фајл система развијени су ext2, ext3 и ext4, при чему се данас најчешће користе ext3 и ext4.

Ext3 (third extended filesystem) је журнализован фајл систем који обично користи Linux кернел. Журнализован фајл систем (journaling file system) је фајл систем који прати и бележи промене које још нису записане у главном делу фајл система. Назив је настао зато што се структура у којој се бележе те промене назива журнал (journal), а то је обично кружни запис (circular log). У случају отказа система или нестанка напајања овакви фајл системи се брже опораве – довољно је прочитати журнал! Журнализовани фајл системи могу бележити промене у метаподацима (подаци који памте информације о другим подацима) или и у метаподацима и у сачуваним подацима.

Максималан број блокова за ext3 је 232. Величина блока може се мењати, што утиче на максималан број фајлова и максималну величину фајл система.

Наследник ext3 фајл система је ext4 који је такође журнализован фајл систем који, између осталог подржава блокове величине до 260 бајтова и фајлове величине до 240 бајтова. Поред тога, ext4 уводи extents уместо традиционалног пресликавања блокова које користе ext2 и ext3. Extent је опсег узастопних физичких блокова који побољшава перформансе великих фајлова и смањује фрагментацију.

Поред ext фајл система, за Linux су развијени и следећи фајл системи: ReiserFS, JFS, VFS… Они су обично намењени за сервере, па их нећу детаљније објашњавати.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s