Контролер хард диска

Улазно–излазни подсистем хард дискова чине електронска кола за спрегу – интерфејс и каблови. Интерфејс може бити адаптер или контролер, зависно од употребљене технологије. Може се рећи да старији дискови користе контролере, а новији адаптере.

Контролер хард диска има улогу да обезбеди све неопходне функције за спрегу између централног процесора рачунара и јединице диска. Он преводи податке и команде са магистрале рачунара у контролне сигнале и захтевани ток података. Може бити у једном чипу или у више њих, а може да заузме и целу посебну картицу. Основне компоненте у контролеру су:

– интерфејс према рачунару (процесорски интерфејс);
– магистрале за трансфер података и контролних сигнала (рачунар-диск и обрнуто);
– систем за откривање и отклањање грешака при преносу података;
– интерфејс према јединици диска (drive interface).

За разлику од дискета (данас потпуно превазиђен преносни магнетни медијум), код којих, због преносивости медијума, начин кодирања и записа података мора да буде стандардан (јединствен), постоји више врста контролера хард дискова: MMFM, RLL, AT/IDE, SCSI, ESDI, итд. Диск који је форматиран једном врстом контролера не може користити другачији контролер.

У ранијој фази производње дискова, највише су се користили MFM и RLL контролери који су били намењени „неинтелигентим“ дисковима. Ови дискови све информације шаљу контролеру да би он доносио одлуке. Хард дискови са оваквим контролерима су уграђивани у РС рачунаре, до генерација процесора 80286. Њихов капацитет је најчешће од 10 до 80MB са временом приступа од око 28ms.

Интелигентнији“ контролери обично се налазе на самом диску и све информације обрађују сами, а рачунару се преко адаптера шаљу само „чисти подаци“.

Адаптер је посебан уређај који садржи сва потребна електронска кола за подршку диска. Могу се налазити код PC рачунара на посебној картици или су део саме матичне плоче. Контролери који се налазе на самом диску, и са рачунаром комуницирају преко адаптера, омогућавају бржи пренос података и гушћи запис на самом медијуму.

Капацитети дискова који користе AT/IDE контролер су преко 500GB, док SCSI дискови могу омогућити и више стотина GB меморије. Могуће је остварити време приступа краће од 8ms, а брзину преноса података преко 1MB/s.

АТА, АТАРI, EIDE стандарди

Савремени дискови код РС рачунара функционишу према стандарду АТА (Advanced Technology Attachment). ATA представља стандардни интерфејс диска који дефинише:

– физички,
– електрични,
– преносни и
– командни протокол

за унутрашње повезивање уређаја задужених за складиштење и комуникацију рачунара и хард диска. На слици је приказан АТА интерфејс са 40 пинова.

Прикључак за ATA интерфејс са 40 пинова

Прикључак за ATA интерфејс са 40 пинова

АТА стандард подразумева да се контролер налази на самом диску и он важи само за хард дискове.

Када су се, као медијуми за чување података и код РС рачунара појавили CD и магнетне траке, развијен је пакетни АТА интерфејс – ATAPI. ATAPI је у ствари стандард везан за уређаје који нису хард дискови, а везују се на АТА магистралу. Да би све то функционисало, неопходно је да овај стандард подржава BIOS рачунара и да сам оперативни систем има на располагању додатне управљачке програме (драјвере) за одређени, ATAPI компатибилан, уређај. Среће се и назив EIDE, а то је, у ствари, нешто модификован АТА стандард лансиран од фирме Western Digital

SCSI – системски интерфејс малих рачунара

SCSI (Small Computer System Interface – системски интерфејс малих рачунара), представља интерфејс развијен средином седамдесетих година са циљем да се приликом стварања периферног уређаја, њему дода контролер. Тиме би се повећала поузданост и функционалност самог уређаја. Затим се тај уређај повезује са магистралом рачунара. Предности које доноси SCSI су:

– краћи каблови између контролера и диска,
– могућност ланчаног повезивања рачунара са периферијама,
– боља упареност контролера и диска јер су део истог уређаја и истог произвођача,
– универзалност, јер SCSI је јединствен за рачунаре типа РС, Macintosh, Sun, итд
– могућност примене и на друге уређаје, а не само на дискове.

Са развојем других стандардних интерфејса, пре свега паралелног порта и USB-a, и сталним повећањем њихових брзина, употреба SCSI стандарда је углавном сведена на периферије које баш захтевају велике брзине. То су пре свега хард дискови и то у рачунарима од којих се примарно захтева што бржи приступ подацима. Користи се у брзим радним станицама, серверима и свуда где се очекује брз приступ великим количинама података. Повезивање SCSI уређаја приказано је на слици:

Повезивање SCSI уређаја

Повезивање SCSI уређаја

SCSI интерфејс је током развоја формирао неколико стандарда (Ansi SCSI стандарди). Ови стандарди одређују електричне и физичке особине паралелне улазно–излазне магистрале, која се користи за ланчано повезивање рачунара са тврдим дисковима или било којим периферним уређајима:

– SCSI-1 брзине до 40 MB/s
– SCSI-2 брзине до 80 MB/s
– SCSI-3 брзине до 160 MB/s
– Ultra 4 SCSI брзине до 320 MB/s
– Ultra 5 SCSI брзине до 640 MB/s

Сви произвођачи дискова или других SCSI уређаја морају да наведу са којим стандардом је усклађен њихов производ. Пошто су физички сви уређаји компатибилни, значи да се бржи уређаји могу комбиновати са магистралама на којима се налази спорији адаптер и обрнуто.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s