DNS

Рутери имају табелу са адресама свих рачунара у својој мрежи и адресе СВИХ мрежа које су повезане у дати скуп мрежа. Свако поље у табели садржи адресу једне мреже и адресу следећег скока, односно адресу следећег међучвора ка тој мрежи. При сваком скоку чвор који прослеђује оквир мора у његово заглавље да унесе физичку (MAC) асдресу следећег чвора. Ова операција обавља се у слоју приступа TCP/IP модела (односно у MAC подслоју слоја везе OSI модела).

Рачунари су прикључени у локалну мрежу помоћу мрежне интерфејс картице која разуме само MAC адресу. Дакле, станице које су повезане у локалну мрежу разумеју само физичке адресе. Мрежна картица шаље и прима оквире који адресирају 48-битне MAC адресе, она не разуме 32-битну IP адресу. Како се укључивањем неке мреже у интернет ништа не мења у њеном унутрашњем раду, јасно је да се IP адреса мора пресликати у физичку адресу рачунара у тој локалној мрежи.

Посматрајмо случај када корисник на рачунару A хоће да пошаље пакет кориснику на рачунару Б. У односу на локацију изворишта и одредишта могућа су два случаја:

– рачунари А и Б се налазе у истој локалној мрежи

– рачунар Б се налази у другој локалној или глобалној мрежи.

Корисник А зна адресу рачунара Б, али не у облику 32-битне IP адресе, већ у облику симболичке адресе јер је она човеку много ближа и лакша за памћење и манипулисање од низа цифара.

Први корак је да се пронађе IP адреса рачунара Б, тј. да се његова симболичка адреса преслика у 32-битну IP адресу. У TCP/IP скупу протокола овај задатак се обавља у тзв. DNS серверу, а сама услуга се назива DNS (Domain Name Service). DNS сервери су хијерархијски организовани. Клијент (у нашем случају станица А) доставља DNS серверу симболичко име одредишног рачунара и тражи да му сервер достави IP адресу тог рачунара. Када се догоди да DNS сервер не зна тражену адресу, сервер прослеђује клијентов захтев DNS серверу вишег нивоа. Овај се процес може наставити све док се не стигне до хијерархијски највишег сервера, тзв. основног DNS сервера (root DNS server). Обично DNS сервери чувају најчешће тражене адресе у својој кеш меморији како би се повећала брзина приступа.

Дакле, пошто је рачунар А послао DNS серверу симболичку адресу рачунара Б, овај му је вратио IP адресу рачунара Б, нека је она 195.252.92.4. Сада се у слоју интернета рачунара А формира пакет и у поље “адреса одредишта” уноси IP адреса рачунара Б, тј. 195.252.92.4.

А и Б се налазе на истој мрежи

IP софтвер рачунара А видевши IP адресу одредишта, установљава да се рачунар Б налази у истој локалној мрежи у којој је и рачунар А. Да би могао да формира оквир софтвер рачунара А мора да сазна физичку (MAC) адресу одредишта како би је унео у оквир.

Изворишни рачунар А шаље дифузни (broadcast) пакет кроз своју локалну мрежу са питањем: “Који рачунар има IP адресу 195.252.92.4?” Сви рачунари у тој локалној мрежи примају овај пакет, а само ће рачунар Б послати одговор у коме ће навести своју MAC адресу. Тако ће рачунар А сазнати да IP адреса 195.252.92.4 припада рачунар чија је физичка адреса, нпр. BD 7C F5 45 E3 11.

Протокол који обавља овај посао (тј. који дифузно шаље питање и добија одговор) назива се ARP (Address Resolution Protocol) и користи га готово сваки рачунар на интернету. Када се користи овај протокол, задатак руководиоца система (систем-менаџера) јесте да сваком рачунару додели IP адресу, остало ради ARP.

Када сазна физичку адресу одредишта, IP софтвер рачунара А формира оквир у који смешта комплетан IP пакет (који је у нашем примеру адресиран на 195.252.92.4), у заглавље оквира, тачније у поље “одредиште оквира”, ставља физичку адресу одредишта (у нашем примеру BD 7C F5 45 E3 11) и шаље оквир у мрежу.

Софтвер рачунара Б (тачније, слој приступа мрежи) утврђује да је примљени оквир њему упућен, па га копира, извлачи IP пакет из оквира и преноси га у слој интернета који га узима у даљу обраду.

А и Б се не налазе на истој мрежи

Рачунар А хоће да пошаље пакет рачунару Б чију је IP адресу, нпр. 195.252.37.15 управо сазнао преко DNS сервера.

IP софтвер рачунара А видевши IP адресу одредишта, установљава да се рачунар Б не налази у истој локалној мрежи иу којој је и рачунар А. Због тога, софтвер рачунара А комплетан IP пакет (адресиран на 195.252.37.15) смешта у оквир али у поље “одредиште” у заглављу оквира уноси адресу рутера из своје локалне мреже. (Ово је већ описано у тексту Логичко адресирање) Овај рутер ће у пристиглом оквиру у поље “адреса одредишта” своју MAC адресу заменити MAC адресом следећег рутера. Када оквир стигне у следећи рутер, он из оквира извлачи IP пакет и у својој табели рутирања тражи IP адресу рачунара Б. Ако је не нађе, значи да се станица Б не налази у његовој мрежи, па на основу мрежног дела IP адресе одређује у који следећи рутер треба да проследи пакет при чему у оквир уноси MAC адресу тог наредног рутера. Ако у својој табели рутирања пронађе адресу станице Б, значи да се станица Б налази у његовој мрежи. Зато сада прво проверава у својој ARP кеш меморији да ли има MAC адресу станице Б. Ако је нема, шаље, као што је већ описано, дифузни ARP пакет и тако сазнаје MAC адресу одредишне станице. Потом формира оквир у који смешта IP пакет који је стигао из рачунара А, у заглавље оквира уноси MAC адресу рачунара Б и оквир шаље у мрежу где га прихвата рачунар Б и узима у обраду.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s