Рутирање

Рачунарске мреже су у принципу редудантне, што значи да се из једне тачке може стићи у другу тачку по више различитих путања. Избор најповољније путање може се вршити према различитим критеријумима: према физичком растојању, броју скокова (броју пролаза кроз више међучворова и мрежа), кашњењу, цени итд.

Одређивање путање, односно рутирање, може да се обавља на више начина:

  • избор путање може се базирати на статичким табелама које су „ожичене“ у мрежу и ретко се мењају

  • путања може да се одређује на почетку успостављања везе

  • одређивање путање може да буде високо динамичко тако да се путања одређује изнова за сваки пакет у зависности од тренутног оптерећења

Мреже могу бити конекционе и бесконекционе.

У конекционим пакетским мрежама на почетку успостављања везе се одреређује путања од изворишта преко међучворова до одредишне станице и кроз ту путању крећу се један за другим сви пакети посматране конекције, тако да пакети стижу на одредиште тачно по редоследу по коме су послати.

У бесконекционим мрежама при преносу поруке не успоставља се јединствена линија везе, већ пакети дате сесије у општем случају стижу на одредиште различим путањама. Због тога пакети у одредишну станицу генерално стижу мимо редоследа по коме су послати. Очигледно је да се у овим мрежама одлука о рутирању доноси понаособ за сваки пакет који стиже у рутер јер се у међувремену, можда, променила „најкраћа“ путања.

Алгоритми за рутирање треба пре свега да буду способни да се брзо прилагоде променама у топологији комутиране мреже или интернета до којих долази из различитих разлога.

Алгоритми за рутирање деле се на две основне групе:

  • статичке или неадаптивне алгоритме

  • динамичке или адаптивне алгоритме

Статички алгоритми за рутирање

У статичким алгоритмима за рутирање избор путање се унапред израчунава и уноси у рутере када се мрежа активира. Три најпознатија неадаптивна алгоритма за рутирање су: избор најкраће путање, одређивање путање на основу протока и метода плављења. Данас се од статичких алгоритама за рутирање користи само плављење.

У плављењу рутер сваки пристигли пакет шаље на све своје портове, изузев оног по коме је пакет стигао. Очигледно је да ова метода рутирања доводи до појаве огромног броја дуплираних пакета. Ова метода се користи у случајевима када је потребно ажурирати све дистрибуиране базе података, а корисна је и у случајевима када постоји опасност да истовремено више рутера или линкова испадну из рада. Такође омогућава проналажење најкраће путање између изворишне и одредишне станице, па се користи за процену ефикасности других алгоритама за рутирање.

Динамички алгоритми за рутирање

У динамичким алгоритмима за рутирање избор путање се врши како у зависности од тренутне топологије, тако и од тренутног саобраћаја. Најпознатији адаптивни алгоритми за рутирање су алгоритам на бази стања везе и алгоритам на бази вектора растојања.

Алгоритам на бази стања веза се данас веома много користи. У овом алгоритму сваки рутер шаље свим рутерима у комутираној мрежи само информације које поседује о својим суседима и то само онда када дође до неке промене и то ради методом плављења. Сваки новоукључени рутер прво мора да открије своје суседе. То ради тако што по свим својим портовима шаље специјални поздравни пакет. Рутери који приме поздравни пакет шаљу назад пакет са информацијама о себи. На тај начин новоукључени рутер сазнакј ко су му суседи. Затим новоукључени рутер сазнаје колико су удаљени суседни рутери тако што им шаље свим суседима ехо пакет уз захтев да му овај пакет одмах врате. Мерећи време од момента емитовања до његовог повратка сазнаје колико је растојање до сваког суседа. На крају, пошто је сазнао ко су му суседи и колико су удаљени од њега, формира пакет стања и шаље методом плављења свим рутерима у мрежи. Овај пакет садржи табелу са адресама свих суседа и њихових удаљености од новоукљученог рутера. На овај начин сваки рутер уноси новодобијене информације у своју базу о стању веза у мрежи.

Алгоритам на бази вектора растојања се базира на чињеници да сваки рутер поседује табелу путања у чијем се сваком реду налазе: адреса одредишне мреже, мера растојања (број скокова, време кашњења итд) и адреса следећег рутера коме пакет треба да се испоручи на свом путу до крајњег одредишта. У овом алгоритму сваки рутер шаље све информације које поседује о целој мрежи само суседним рутерима.

Advertisements

One thought on “Рутирање

  1. Повратни пинг: Слој мреже – Рачунари и програмирање

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s