Бежичне комуникације

За бежичну комуникацију између уређаја могу се користити и светлосни таласи, и то како инфрацрвени (који су за људско око невидљиви), тако и видљиви. Системи засновани на коришћењу светлости омогућавају велику брзину преноса јер имају широк пропусни опсег, а уз то су релативно јефтини и лако се постављају. За разлику од радио-система, за рад ових система није потребна дозвола.

Инфрацрвени таласи

Инфрацрвена светлост се користи за комуникацију на веома кратким растојањима, обично до неколико метара. На пример, користи се за даљинско управљање телевизором и другим кућним уређајима. Инфарцрвени сигнал је релативно усмерен и не пролази кроз чврста тела. Због тога што инфрацрвени сигнали не пролазе кроз зидове, не долази до међусобног ометања ових система када се налазе у суседним просторијама. Из истог разлога практично није могуће ни споља прислушкивати саобраћај који се одвија у некој просторији.

Основни недостатак инфрацрвеног преноса је управо мали домет, тако да се углавном не користи.

Ласерски бежични пренос

Фотони ласерског зрачења имају исту таласну дужину, фазу, поларизацију, правац и смер кретања, што омогућава велику усмереност ласерског зрака.

Ласерски системи са невођеним ЕМТ се примењују за пренос од тачке до тачке на већим растојањима, нпр., између два објекта, при чему је неопходно да између предајника и пријемника постоји оптичка видљивост. Ласерски зрак је веома осетљив на атмосферске прилике: киша и магла практично онемогућавају пренос. Зато се ови системи релативно мало користе, већ се замењују оптичким влакнима, тј. системима са вођеним ЕМТ.

Бежични телефон

Бежични телефон омогућава да се корисник слободно креће по кући док телефонира. Састоји се од два дела: базне станице и телефона. Базна станица има на полеђини стандардни телефонски џек тако да може да се жично повеже са фиксном телефонском мрежом. Телефон комуницира са базном станицом помоћу радио предајника мале снаге, чији је домет обично 100 до 300 метара.

Мобилна телефонија

Пре нешто више од две деценије дошло је до значајног напретка у развоју мобилне телефоније. Данас је област коју покрива један систем мобилне телефоније подељен у ћелије, које су груписане слично пчелињем саћу. У средини сваке ћелије налази се базна станица, у коју се преносе све поруке из мобилних телефона који се у том тренутку налазе у тој ћелији. Базна станица, која у ствари представља радио-релејни уређај, састоји се од рачунара и примопредајника који је повезан на антену која мора да се налази на некој узвишеној тачки. Пречник ћелије обично је од 2 до 20km. С обзиром на малу величину ћелија, снага примопредајне станице, као и снага на излазу мобилних телефона је врло мала. Пошто се систем састоји од великог броја ћелија, то се скуп учестаности који се користи у једној ћелији може користити и у другим оближњим ћелијама, али под условом да нису суседне. Принцип вишеструког коришћења скупа учестаности приказан је на слици 3.6.

У овом примеру ћелије су груписане у групе од по седам ћелија. Свако слово означава један скуп учестаности. На слици се види да се између две истозначно обележене ћелије (тј. ћелије које користе исти скуп учестаности) увек налазе бар две ћелије других ознака (тј. ћелија које користе различите скупове учестаности). С обзиром на то да су због мале величине ћелија уређаји мале снаге, такав размак између ћелија са истим учестаностима довољан је да се избегне међусобно ометање.

У неком тренутку сваки мобилни телефон се налази у одређеној ћелији и зато је под контролом базне станице те ћелије. Када мабилни телефон напусти ћелију, његова базна станица констатује слабљење телефонског сигнала и пита све околне базне станице колики сигнал примају од датог телефона. Логично је да се телефон физички налази у оној ћелији чија базна станица прима његов најјачи сигнал. Сада прва базна станица преноси управљање над тим телефоном на базну станицу која прима најјачи сигнал. Телефон се обавештава о новој базној станици у чијој је он сада надлежности. Ако је разговор у току, телефон се пребацује на нови канал (јер се стари канал, тј., првобитна учестаност не користи у суседној ћелији).

Систем мобилне телефоније од пет група са по седам ћелија. Ћелије означене истим словима користе исти скуп учестаности. Очигледно је да су две ћелије које користе исти скуп учестаности раздвојене бар са две ћелије које користе друге скупове учестаности

Величина ћелија није фиксна. Када број корисника у некој области толико порасте да систем постане преоптерећен, ћелије се деле на мање ћелије, уз одговарајуће смањење снаге примопредајних уређаја како би се омогућило поновно коришћење истих скупова учестаности.

Мобилна телефонија се интегрише са постојећим системима са сателитском комуникацијом. Тако се омогућава мобилна комуникација између било које две тачке на површини Земље. Истовремено се мобилна телефонија повезала и са рачунарским комуникацијама, тако да корисник може преко свог мобилног уређаја да, осим преноса говора и слике, приступи низу других услуга, пре свега Интернету и глобалном позиционирању. Тако мобилни телефон све више постаје мултимедијални уређај који омогућава генерисање и пренос говора, података, статичке и видео слике и пружа сваким даном још више других услуга.