Типови података – укратко

Подаци су предмет обраде у програмима.

Сваки податак има одређене особине, а скуп свих особина једног податка одређују тип податка. Тип податка је одређен:

скупом могућих вредности које податак може да узме (односно, број меморијских локација потребних за смештање податка) и

скупом могућих операција које је могуће извести над податком.

Подаци у програму могу да се представе помоћу:

вредности или

идентификатора, односно имена.

Уколико се подаци представе помоћу вредности онда не могу да мењају своју вредност у току извршења програма и називају се константе.

Уколико се подаци представе помоћу идентификатора, њихова вредност може да се мења у току извршења програма, та вредност се смешта у меморију рачунара и заузима одређени меморијски простор. Подаци представљени преко идентификатора се називају променљиве или варијабле (variable).

Променљиве у програмском језику су објекти који имају неку вредност, при чему се вредност може мењати у току извршавања програма. При томе то не може бити било која вредност, већ само вредност једног одређеног  типа података.

Променљиве се пре употребе у програму морају декларисати, а тиме се, у ствари резервише одговарајућа меморијска локација за смештање променљиве. Величина те меморијске локације зависи од тима променљиве, а име променљиве се повезује са адресом меморијске локације у којој је уписана текућа вредност променљиве! Када неки податак заузима више бајтова, под адресом податка подразумева се бајт са најмањим редним бројем! Код савремених процесора уводи се појам машинска реч, а то је број бајтова који се из меморије у процесор или обрнуто преноси једним приступањем меморији. На данашњим рачунарима дужина машинске речи је обично 2 или 4 бајта, па је самим ти, код језика C, величина локације коју зазузима int једнака 2 или 4 бајта (тежи се томе да тип int заузима 1 машинску реч, а остали подтипови типа int заузимају пропорционално веће или мање меморијске локације).

Тип int:

  • скуп вредности зависи од подтипа (short, long, unsigned…), а број меморијских локација потребних за смештање целих бројева крећу се од 8 битова до 32 (односно 64 код 64-битних процесора)

  • над овим подацима могу се примењивати свих 5 аритметичких оператора: +, -, *, / и %. Резултати свих ових оператора су цели бројеви. Уколико делимо 2 цела броја разломљени део се одбацује, не врши се заокруживање. Ако нам је потребно да резултат дељења 2 цела броја буде реалан број то се може постићи применом оператора за конверзију типа:

int a,b,c,d; float f; double x;
x=(double) a/b;  
f=(float) c/d;

Тип float и double:

  • скуп вредности зависи од подтипа, а број меморијских локација је 32 или 64 бита

  • над овим подацима могу се примељивати оператори: +, -, * и /, као и функције дефинисане у математичком заглављу (math.h). Резултат свих ових оператора и функција је реалан број (најчешће double).

Advertisements

One thought on “Типови података – укратко

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s