Увод у програмски језик C

Основни знакови језика


При грађењу програма користимо скуп ASCII знакова:

слова енглеске абецеде: A, B, C, … , X, Y, Z, a, b, c, … , x, y, z

цифре: 0, 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9

специјални знаци: + = _ – ( ) * & % # ! | . , ; : ‘ / ? { } ~ \ [ ] ^

нештампајући знаци: прелазак у нови ред, табулатор, размак…

Службене речи језика

Службене речи језика су резервисане речи и не могу се користити као идентификатори. То су речи:

auto, break, case, char, const, continue, default, do, double, else, enum, extern, float, for, goto, if, int, long, register, return, short, signed, sizeof, static, struct, switch, typedef, union, unsigned, void, volatile, while

Идентификатори (имена)

Користе се за означавање основних објеката језика: константи, промењивих, функција и типова података. Имена чине речи које се састоје од: слова, цифара и специјалног знака _ тако да: први знак мора бити слово и име може имати највише 31 знак.

Правила за додељивања имена променљивих

Променљива може садржати произвољно име, али оно треба да описује намену променљиве: дакле ако треба да чува збир неких бројева вероватно ћете је назвати „zbir“ или „rezultat“. Имена променљивих смеју да садрже слова, бројеве и знак доње црте( _ ). На почетку имена се мора наћи слово, број не сме!

Примери исправних имена:

skola, y, x, a, zbir, Programski_jezik_C, INT

Недозвољено је:

3dan, int, x+y, programski jezik, ...

Променљиве


Променљиве у програмском језику су објекти који имају неку вредност, при чему се вредност може мењати у току извршавања програма. При томе то не може бити било која вредност, већ само вредност једног одређеног  типа података.

Свака променљива која се користи мора бити декларисана. Декларацијом се одређују: име променљиве (то је име према синтакси језика C) и тип променљиве (односно тип коме припада вредност дате променљиве), односно резервисање простора у меморији (величина тог простора зависи од типа променљиве) где ће та променљива бити смештена.

Декларација променљиве има следећи запис:

ime_tipa ime_promenjive;

где је ime_tipa тип променљиве, ime_promenjive име променљиве.
На пример, декларацијама:

int i, j, n; float a, e;

су декларисане:

променљиве целобројног типа i, j, n;

променљиве реалног типа a, e;

Типови података

Програми обрађују податке. Сваки податак има одређене особине, а скуп свих особина једног податка одређују тип податка. Тип податка је одређен:
− скупом могућих вредности које податак може да узме и

скупом могућих операција које је могуће извести над податком.

Подаци у програму могу да се представе помоћу:

вредности или

идентификатора.

Уколико се подаци представе помоћу вредности онда они не могу да мењају своју вредност у току извршења програма и називају се константе.

С друге стране, уколико се подаци представе помоћу идентификатора, њихова вредност може да се мења у току извршења програма, та вредност се смешта у меморију рачунара и заузима одређени меморијски простор. Подаци представљени преко идентификатора се називају променљиве.

Постоје различити типови података за представљање следећих врста података: цели бројеви, реални бројеви, знакови.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s