Елементи језика C++ наслеђени из програмског језика C

Радио: Милош Ђорђевић


– Типови података –

Подаци које подржава већина компајлера за C су величине 8, 16 или 32 бита. У сам језик су уграђени следећи типови:

  • char – једнобајтни податак величине обично 8 бита, памти један карактер,
  • int – обично величине 16 бита,
  • float – једнострука тачност реалних бројева са покретном тачком,
  • double – двострука тачност.

Модификовање горњих типова се постиже следећим идентификаторима:

  • short и long – утичу на величину података који су дефинисани неким од горња четири типа,
  • signed и unsigned – модификују тип тако да бројеви могу бити и позитивни и негативни (signed) или само ненегативни (unsigned).

Ако се изостави један од ова два идентификатора, подразумева се signed.
Типови података којима се описују променљиве информишу компајлер како треба интерпретирати податак. На пример ако је тип char осмобитни тада unsigned char садржи вредност из интервала (0,255) док је signed char у интервалу (-128,127). Бинарни број 11001010 је осмобитни. Ако је променљива која садржи наведени податак декларисана са unsigned char тада се тај податак тумачи као 202. У случају да је податак декларисан као signed char (или само char) податак се тумачи као -54. Наведени типови заузимају исту величину (осам бита) у меморији али је њихово значење различито. Код типа int модификатори signed и unsigned утичу на такав начин да је unsigned int из интервала (0,65535), а signed int је из интервала (-2768,32767). Могу постојати разлике у погледу величине променљивих истог типа код различитих врста микроконтролера. Променљиве се прво морају декларисати да би се касније могле користити у програму. Пример декларисања променљивих:

int a,b;
 unsigned char c;

итд.

Када су променљиве декларисане, резервисана је меморија за њихово чување. Преко симбола (који представља променљиву) се може уписивати бројна вредност и очитавати вредност која се налази у меморији (која је додељена променљивој). Такве операције се могу илустровати следећим примером:

a=10; b=a+5;

Наредба у првом реду у меморију која је додељена променљивој “a” уписује декадну вредност 10. У другом реду се очитава вредност променљиве “a”, и та очитана вредност увећана за 5 се уписује у меморију која је додељена променљивој “b” (b=15). Обе променљиве су истог типа int тако да је могуће “преписивање” садржаја једне меморијске локације у другу. У случају да је на пример, променљива “a” била декларисана као long int, тада би код израчунавање другог израза компајлер вероватно јавио грешку. Потребно је нагласити да постоје два меморијска простора, један додељен променљивој “a” и други додељен променљивој “b”.

– Оператори –

Оператори су симболи који представљају (замењују) одређене функције. У C++ је дефинисано неколико група оператора. нпр.:

  • аритметички оператори,
  • логички оператори,
  • оператори упоређивања,
  • остали оператори.

– Функције –

У већини програма постоје целине које се понављају више пута. Како би се избегло понављање истих или врло сличних делова програма, може их се издвојити, именовати и спремити на за то предвиђену локацију. Издвојени низови наредби који чине логичке целине, а обављају тачно утврђене задатке називају се функције. Могуће је:

– створити властите функције
– користити већ постојеће функције

Функцију треба декларисати тј. најавити и једнозначно одредити. При декларацији функције осим њеног назива наводи се тип функције, тј. тип податка који функција враћа позиватељу као резултат свог рада (излазни подаци) те број и тип података који се предају функцији приликом њеног позива (аргументи, улазни подаци).
Свака се функција састоји од скупа наредби које одређују шта и како функција ради. Тај скуп наредби назива се тело функције. Тело функције почиње након отворене витичасте заграде ({), а завршава затвореном витичастом заградом (}).
Тело функције се састоји од наредби. Свака наредба се завршава знаком тачка-зарез (;). Више наредби се може записати у једноме реду, али се свака од њих мора завршити знаком тачка-зарез. Наредба се може протезати и кроз неколико редова, важно је само да на крају буде знак тачка-зарез.
Функција завршава кључном речи return . Иза кључне речи return се записује податак који функција враћа позиватељу као резултат свог рада.

– Наредбе –

Наредбе су директне инструкције процесору с циљем да изврше жељену акцију програма. Обично се пишу свака у своју линију, али је дозвољено писање и више наредби у једном реду. Сваки завршетак наредбе означава се знаком (;).
Најједноставније наредбе су:

– израз,
– празна наредба,
– позив функције.

Пример 1:

y = 2 - 3;
 x = abs(-2);

Будући да преводилац игнорише празнине следеће три наредбе имају исто значење:

y=2-3;
 y = 2 -   3;
 y = 2 - 3;

– Изрази –

Изразом називамо сваки објект који у себи садржи или представља бројчану вредност.
Постоје једноставни и сложени изрази, који се разликују у сложености.
Примери израза:

- 3-4
 - a + 3;
 - a + 3 + (x = 4+5);
 - 12 - b/23.0;

Није дозвољено да се израз налази на левој страни, као нпр.

2 - 3 = y;
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s