Увод у програмски језик C

Основни знакови језика
При грађењу програма користимо скуп ASCII знакова:
слова енглеске абецеде: A, B, C, … , X, Y, Z, a, b, c, … , x, y, z
цифре: 0, 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9
специјални знаци: + = _ – ( ) * & % # ! | . , ; : ‘ / ? { } ~ \ [ ] ^
нештампајући знаци

 Службене речи језика су резервисане речи и не могу се користити као идентификатори. То су речи:

auto, break, case, char, const, continue, default, do, double, else, enum, 
extern, float, for, goto, if, int, long, register, return, short, signed, 
sizeof, static, struct, switch, typedef, union, unsigned, void, volatile, 
while

Коментари
Служе за објашњења у току писања програма. Помоћу коментара програм постаје читљивији за човека, преводиоцу (компајлеру) је потпуно свеједно да ли постоји сто хиљада линија коментара или ни једна једина. Коментар почиње знаковима /* , а завршава се знаковима */

/* ovo je KOMENTAR u jednom ili u više redova */

Идентификатори (имена)
Користе се за означавање основних објеката језика: константи, промењивих, функција и типова података. Имена чине речи које се састоје од: слова, цифара и специјалног знака _ тако да: први знак мора бити слово и име може имати највише 31 знак.
Примери исправних имена:

skola, y, x, a, zbir, Programski_jezik_C, INT

Недозвољено је:

3dan, int, x+y, programski jezik, ...

Промењиве
Променљиве у програмском језику су објекти који имају неку вредност, при чему се вредност може мењати у току извршавања програма. При томе то не може бити било која вредност, већ само вредност једног одређеног  типа података. Више о типовима података у чланку…
Свака променљива која се користи мора бити декларисана. Декларацијом се одређују: име променљиве (то је име према синтакси језика C) и тип променљиве (односно тип коме припада вредност дате променљиве)
Декларација променљиве има следећи запис:

ime_tipa ime_promenjive;

где је ime_tipa тип променљиве, ime_promenjive име променљиве.
На пример, декларацијама:

int i, j, n; float a, e;

су декларисане:
• променљиве целобројног типа i, j, n;
• променљиве реалног типа a, e;

Напоменимо да постоје два појма: декларација и дефиниција:

Под декларацијом имена подразумева се додељивање значења имену, тј. придруживање имена податку.

Под дефиницијом имена подразумева се декларација имена, додељивање меморије за објект означен тим именом и, необавезно, задавање почетне вредности.

У књигама о програмским језицима често се између декларације и дефиниције прави разлика сагласно горњим дефиницијама. Међутим, многи аутори не праве разлику међу њима и све називају декларацијама, јер је декларација општији појам који обухвата и дефиниције. Ми ћемо користити појам декларације као општији.

Правила за додељивања имена промељивих
Променљива може садржати произвољно име, али оно треба да описује намену променљиве: дакле ако треба да чува збир неких бројева вероватно ћете је назвати „zbir“ или „rezultat“. Имена променљивих смеју да садрже слова, бројеве и знак доње црте( _ ). На почетку имена се мора наћи слово, број не сме!

Типови података

Програми обрађују податке. Сваки податак има одређене особине, а скуп свих особина једног податка одређују тип податка. Тип податка је одређен:
− скупом могућих вредности које податак може да узме и
− скупом могућих операција које је могуће извести над податком.

Подаци у програму могу да се представе помоћу:
− вредности или
− идентификатора.

Уколико подаци се представе помоћу вредности онда они (подаци) не могу да мењају своју вредност у току извршења програма и називају се константе.

С друге стране, уколико се подаци представе помоћу идентификатора, њихова вредност може да се мења у току извршења програма, та вредност се смешта у меморију рачунара и заузима одређени меморијски простор. Подаци представљени преко идентификатора се називају променљиве.

Посебан случај представљају вредности података представљених помоћу идентификатора за које програмер не жели да им се вредност мења у току извршења програма. Оне се називају симболичке константе. Симболичке константе нису променљиве и њихова вредност не заузима меморију.

Постоје различити типови података за представљање следећих врста података: цели бројеви, реални бројеви, знакови.

Претпроцесор

Претпроцесор је део програма преводиоца који врши припремну обраду текста програма пре превођења. Наредбе претпроцесора називају се директиве. То су упутства којима се врше трансформације текста пре превођења: укључивање садржаја неке датотеке на одговарајуће место у програму, дефинисање симболичких константи и условно укључивање или изостављање делова програма. Директиве почињу знаком #

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s